Cвете Иконе

Грчка реч « икона », у употреби у свим европским jезицима, значи слика, образ, изображење. Aли да ли можемо изобразити Бога коjи jе невидљив ?

Познато нам jе да jе Друго Лице Пресвете Троjице, Господ наш Исус Христос, савршени Бог и савршени човек, живео на земљи, да су му људи прилазили, и да може бити изображен. Mожемо на исти начин изображавати Пресвету Богородицу, Свете и Aнђеле коjи су се jавили људима.

По Предању Цркве, прва икона jе чудом настала, и ниjе начињена човековом руком. Сам Господ jе болесном краљу Едесе послао црте свога лица, пресликане на тканину. Oд тада, изображење тих божанствених црта се зове « нерукотворена икона », или « убрус ». Jедна од наjпоштованиjих међу њима се налази у катедралном храму у Лаону, а донета jе са истока у средњем веку.

По Предању jе прву икону Пресвете Богородице сликао Свети Евангелист Лука.

Као што се у молитви уздижемо ка Господу, тако се иконом и кроз икону трудимо да изобразимо небески живот, преображено тело, коjе jе позвано на вечни живот.

Дубока jе разлика између религиозне слике и иконе. Прва представља на такорећи земни начин неку тему из Старог или Новог Завета. Икона, напротив, исте теме обрађуjе духовно, у њиховом дубоком смислу, у светлости преображења твари.

С друге стране, слику Црква треба да посвети, то jест да jе призна за икону. Црква, освећуjући иконе, предаjе вернику jедну визиjу небеског, пипљиву везу са торжественом црквом коjа ће подсећати верника коjи чува ту икону на његово хришћанско позвање и дужност.
Кроме этого, необходимо, чтобы образ был освящен Церковью, был признан Ею Иконой. Благословляя иконы, Церковь передает верующим видение горнего мира, ощутимую связь с торжествующей Церковью, которая будет служить напоминанием христианину, хранящему Икону, о его христианской судьбе и долге.

Oбред освећења иконе садржи призивање Духа Светога, коjи води Цркву и управља њом.

Aко Црква, као грађевина представља небо на земљи, икона jе jедан део ње. Oна jе на неки начин дар Цркве, њен благослов, коjи освећуjе и чува наш дом, нашу кућу. С друге стране, подсећа нас на живот онога коjи jе на њоj изображен, и чиjи пример треба да следимо.

Ми поштуjемо не дрво, ни твар, него онога кога икона изображава.

Дуго jе поштовање светих икона било признато од стране целе Цркве, али у VII. веку, наjвише под утицаjем ислама коjи не прихвата никакво представљање Бога, и арапских осваjања, отпочела jе отворена борба против Светих Слика. На моменте, jерес иконоборства jе заразила више од пола Цркве. Победа истинске вере се утврдила тек на VII. Васељенском Сабору 787. године.

Црква слави прве недеље Великог Поста « Празник Православља » и победе над иконоборством. Прославља све оне коjи су допринели повратку култа икона, и анатемише jеретике коjи негираjу хришћанске догме.

Поштовање светих икона jе за православца везано за поштовање Светога Kрста, не Распећа, него Kрста, символа победе над злом и грехом. Тако, као што сваки православни хришћанин треба да има икону свог светитеља, светитеља чиjе име носи или чиjу славу слави, и коjи не треба да буде само његов заштитник него и пример у животу, тако сви православни хришћани носе око врата крст као знак њиховог освећења у крштењу и као символ Христовог jарма.

Православна икона jе мисионар духовне лепоте и верског мира. Oна поново осваjа већ неко време хришћански свет жедан виђења небесног и управо преко Иконе западни свет почиње да продире у душу Православне Цркве и да схвата њене тежње.